ROBINZON KRUSO

"Popeh se, ali kada stigoh do vrha, razočarah se i ožalostih. Dokle je oko dopiralo, nigde se nijedna koliba nije mogla videti. Svud samo drveće, stene i more. S užasom se uverih rođenim očima da se nalazim na pustom ostrvu, bez hrane, bez stana i bez oružja."


“Tako je strah od opasnosti deset hiljada puta strašniji od same opasnosti kada je očigledan očima; i nalazimo da je teret tjeskobe mnogo veći od zla zbog kojeg smo zabrinuti."


"Koliko često, u toku naših života, zlo koje sami najviše nastojimo da izbegnemo, a koje, kada upadnemo u njega, najstrašnije nam je, često je upravo sredstvo ili vrata našeg izbavljenja, kroz koje jedino možemo biti ponovo podignuti iz nedaća u koje smo upali."


"Od ovog trenutka počeo sam da zaključujem u svom umu da je moguće da budem srećniji u ovoj napuštenoj, usamljenoj situaciji nego što bih ikada mogao biti u bilo kom drugom posebnom stanju na svetu; i sa ovom mišlju sam nameravao da zahvalim Bogu što me je doveo na ovo mesto."


"Ali kako je samo pravedno bilo! I kako bi svi ljudi trebalo da razmišljaju, kada uporede svoje trenutne uslove sa onima koji su gori, nebo može da ih obaveže da naprave zamenu i da budu uvereni u svoju nekadašnju sreću svojim iskustvom...”